Onakva kakva jesam

Razbila sam te u komadiće.

Srdito i snažno, bacila sam sve
U ponor stakla.

Iz besa, lupila sam vrata,
I odlučila da odem zauvek
Iz vašeg mraka.

Vrištala sam na zidove koji me ne čuju,
Zamišljajući ljude koji me ne razumeju.

Hodala sam pijana i bosa
po kiši i asfaltu.

Od gorčine ovoga sveta,
Pevala sam izmišljenu himnu ljubavi
Belom golubu.

Divlja, i neukrotiva,
radosna i besna,
tužna i srećna,
strastvena i krhka
smirena i buntovna...
razbijena u sitne komadiće
u stotinama svojih delirijumskih krajnosti
onakva kakva jesam!

Ljubila sam oranice,
Dušu Vojvodine,
Antićevu bistu u Dunavskom parku,
Srce njegove Vojvodine.
Staru anđeosku statuu na početku Jevrejske.
Ljubila sam reku,
Satima slikala prstima po nebu
Onakva kakva jesam.

M.J.