Arijana

André Kertész, New York, 1972 Lišće je piskaralo tvojih misli. Kao prekrasna oda Krilima sanjaš oblake. Ta iskrica iskona tvog nimbusa Za koji samo nebesa znaju. Vetrovi šapata Prenose tačkasto-žmirkava osećanja zemlje. Izmislila bi novi jezik, Znam. U kome bi se svako stvorenje sporazumevalo, Na isto-poseban način. Zar on već ne postoji? U pejzažima mokro-suvih, Nabreklih reljefa,  koji Čine građu silovitih trava. Da anđele Snagom pokriju Kao što i tvoje telo Tvoje hreuvime skriva. Radosti tvojih jagodica, Draži božanstva, Čine dodire. Dodire svih zemalja  u reljefima slave nebesinjske. Da te dodir dotakne, I vrhovima kupa tvoje heruvime. Dovoljna da leti, Iskrenošću sijaš. Zar još uvek nisi dorasla zemlji? M.J.

Naiđu talasi U očima odgovor glasi Miriše život na plodove odraslih. Sve je tako malo i značajno Putevi sa kojima se susrećemo. Nikako loše strane nema, Sve je nervozni čin. Vreme je izmišljena granica.  Pol Sezan Kartaši

Teško je voleti bilo što Koliko si puta pogrešio Kada si srcem usudio ići? Teško je voleti bilo što. Velikim potrebama se zadovoljavamo Jer je srce naše milo, pogrešno naučilo Da je kićenje moral A slava lek. Teško je voleti bilo što. Sada smo fosile, pretvorili u oblake Duše u salone Teško je voleti bilo što. Za udicom intrige, krenuli smo U potragu daleku A mislili smo da je tajna? Teško je voleti bilo što. M.J.

  André Kertész Melancholic Tulip New York, 1939 Svakodnevna suočavanja sa tobom, Lenjost, nemir. Rutinski smo navikunti da ne mislimo Rutinski smo naviknuti da mislimo. Svakodnevna suočavanja sa tobom. Drugi su krivi Planeta je odnela mir. Bez duhovnosti čovek je mrtav. Ko sam? I čemu ovde služim? Uviđamo da nam preti katastrofa. Važan li je krah? Danak kada će nam priroda uzvratiti? Sve leži u strahu od grešaka koje trenutno činimo, Iz straha da pogledamo gde trenutno bivamo. Osećaš li svetsku bol? Blud u koji bežimo? Uvek postoji razlog, koji ćete dovesti u iskušenje Umeš li dalje? Postoje dva izbora: -zaista umem. -zaista ne umem. Uviđaš li da je svako u pravu, čak i oni koji nisu? Ali niko, do ti, neće ti zabraniti da se danas pitaš:   Ko sam? I čemu ovde služim? Mi verujemo da je mučenje trud. Mi verujemo da je grob život, a cveće njegov venac. Zapravo, trebaš da se stidiš koliko toga imaš, čak iako nemaš. Jer sve ti je dato, i

Sasvim je dovoljno govoriti. Kazivati ponekad, Ispričati izabrano. Sasvim je dovoljno govoriti. Slušati, paziti. Razumeti ono Što nije izabrano. M.J. Johannes Vermeer   Mulher com colar de pérolas (1664)

  Steven F. Arnold (1943-1994)   Kao ptica let,  dah je tvoj. U njoj je sazdan svet Materija etra. Kao ptica let,  dah nije tvoj. U šakama sakupljena voda, Pitak život žitisanja dozvat. Kao ptica let, dah je tvoj. Žitak u zenici oka,  Ona izrodi Narod. Kao ptica let, Dah je... (materija etra) M.J.

 Street gramophone player. London, 1920. Najlepši momenat je, uhvatiti durge u trenutku iskazivanja sebe na svaki mogući način. Na primer, preterano glasno govorenje, i Bučno objašnjavanje sebe samog, sa namerom Da te drugi čuju.  iako sede u kafiću gledajući (svoja) posla. ****** Mnogi smatraju da je želja sa pažnjom-ekscentričnost (laž). Mada...To je potraga za samim sobom kroz druge Dokaz da smo živi. M.J.