René Magritte The False Mirror, Paris 1929. OČI U pomrčini sedim Razgledam čudesnost vremena u ramu Pratim plavu biserima belim popunjenu. Taj deo plavetnila mi zatvori oči Metafizički zavrti glavu Moje telo pada sa kreveta Polagano nežno Poput meke pene Pokušala sam poleteti? Evo me Tu Opružena U morsku zvezdu. Gledam u odsjaj- prolaz kroz moj okvir Širom otvoren Vrelo popodne. Svetlost me golica Po telu Ne želim da stojim Letela bih ležeći Ali otvorenih očiju. Samo zbog tog plavetnila Posutog belim perlicama. Čistog plavetnila Koje mi krade more So Na tako sladak način. To plavetnilo je u stvari Narcis. Možda se zato i slažemo? Tražimo… Ogledalima.