Mnogo puta, Pokušah da stanem. Ali mi glas njene bele duše kroz Gospodnja krila snežnih oblaka Reče: - Tu sam. Mnogo puta, U nedrima osetih grč - izdisnuće Duha sopstva. Ali mi glas njene nebeske melodije, kroz ritmično prepoznatljive govore drugih Sa oreolom zlata u njihovim rožnjačama Reče: - Tu sam. Mnogo, mnogo puta! O, koliko samo krvavih puta! Gospode! Ja mučno kucah na pogrešne kapije u ime ljubavi. I duh moj, postrada tugom tmine Živih koji su sada mrtvi. Ali mi glas njen Kroz svetlost (tebe) reče: - Oživi ih! - Oni nisu krivi! Sadašnjost.... Tišina. Bol probada napaćenu dušu, tvoje ruke ih grle. Gledam kroz prozor kako Lastavice na strujnom (žičanom) štriku Međ banderama stoje na sopstvenoj Ćupriji. Čavrljaju o blagoslovima zrna Hrane koje su pronašle, Na stazama ljudskih koraka. O besmislenim i smešnim Cipelama (modi) koje su videle, Njihovim čudnim tragovima, Na zemlji, koje su ostavile, I novim tehnikama leta, Koje su otkrile.