Arijana

Gilgameš i Enkidu Sada kapaju mora iz korita dubina Plavih rožnjača mojih Dok mi ostvarenja prostranstvuju iza draperija Tame Hristovih muka Da ih ni končić ne može dotaknut. - O, što mi je drago, Velim topolama, Dok umorna i naga ležim na mojoj rođenoj zemlji I gledam u moje rođeno nebo. - Ohoj, čujete li vi, što se pravite neme, U nesavršenstvenostima se gologledam! Da, da, i ne stidim se tela i duha svoga. Ali... (uzdah) Ta prokleta misao stara, Svakodnevno me umara, Juri mi po vijugama! Zar drugi da prestaju Žitkom Plesati u sazvežđima srca moga?! O, toliko sam stara i nesavršena, Nikad rođena, još od postanja, Postojana i zvezdom sjaja vođena. Za vek smeštena u krilo nebesko, Svemudrošću se nadahnjujem. I kuda zemljo i kuda nebo, U ovo doba novo, Svoju isposničku ljubav da zasadim? M.J.

  Sandro Botticelli: The Birth of Venus Okupana tvojom dobrotom i darom Pevam ti arhanđeosku himnu ljubavi Božice veličanstva belih ruža. Pred svetom ovostranim veličam Svaki požuteli list koji nekad beše cvet Božice novog doba. Tebi prva pružih ruke pri udisaju ovog etra Božice bogorodičinog pogleda. Ne odvojivši se od naručja tvoga u kojem si odlučila da me voliš nežno Božice... Božice prvog sunca, odo vaskrsenja, nedostojna ovoga sveta, Pripremaše me ti za prve koračave korake Ljubalju koju jedini apsolutni duh poznaje. Na dlanu me ti držaše do poslednjeg otkucaja tvoga i izdaha ovoga sveta Boginjo proleća. Božice... Sada ja tebe čuvam i držim na nebesima. Pišem ti ode ljubavi. Venero... Tvoje oči... U njima ugledah Agape. Posvećeno anđelu V M. J.

   Danas bih sa posebnom pažnjom izdvojila jednu od mojih najvećih miljenica i muza umetnosti, a to je poezija.  Ona kao takva, ne samo da oplemenjuje duh, nego ga približava milosti i čestitosti koju je veoma teško pronaći u svakodnevnici.  Zadatak poezije je da kristališe našu dušu polaganim drhtajima stihova, ritmova i rima, -kleše- unutarnje nesavršenosti. Poezija je put oslobađanja duše od stida, kapija Agapea. Ona nam poput nevidljivog eliksira večnosti, daruje: nadu, mladost i punoću duha. Smatram da je bez duhovnosti čovek mrtav, i da je njen ponovni povratak, poželjno udahnuti u bronhije, kako bi naša pluća postala svesna da je disanje jedna od većih blagodeti života kojim naše nosnice upravljaju, poput vesala ili kormilara .   Ljudima danas većinski nedostaje vera, a ona je lek za kojim  kolektivno vapimo, l ek koji je besplatan, i koji svi na nevidljivo-predivan način nosimo u sebi, a ima li lepšeg čarobnog štapića od poetske reči za to?  Zapravo za mene poezija

      Šapućem ti reči koje ti niko nikada neće reći, Ime čiji blagoslov nosi zlatno zrnevlje nadahnuća, Nadu što se lukavo vrpolji u žmarcima dlanova tvojih Kao nemarna ptica koja ne spozna svoja krila. Šapućem ti dane, sedmice, mesece, brojeve, godine i vekove. Živote - prošle - buduće i sadašnje. Sve što umem da ti kažem jeste sledeće: - Duša je izgrađeni hram saznanja i preleposti svetova. Vera nije ništa drugo do prah neotkrivenih budućnosti. U srcu čitavog sveta, onog svevišnjeg i ovog sveopšteg, Govoriće tišina , bez razuma. - Kako to?  Upitah Heruvima , a on mi odgovara: - U svetlosti ne bdiju pravila, u svetlosti bdije čovek sam i njegova duša. M. J.