Gilgameš i Enkidu
Sada kapaju mora iz korita dubina
Plavih rožnjača mojih
Dok mi ostvarenja prostranstvuju iza draperija
Tame Hristovih muka
Da ih ni končić ne može dotaknut.
- O, što mi je drago,
Velim topolama,
Dok umorna i naga ležim na mojoj rođenoj zemlji
I gledam u moje rođeno nebo.
- Ohoj, čujete li vi, što se pravite neme,
U nesavršenstvenostima se gologledam!
Da, da, i ne stidim se tela i duha svoga.
Ali... (uzdah)
Ta prokleta misao stara,
Svakodnevno me umara,
Juri mi po vijugama!
Zar drugi da prestaju
Žitkom
Plesati u sazvežđima srca moga?!
O, toliko sam stara i nesavršena,
Nikad rođena, još od postanja,
Postojana i zvezdom sjaja vođena.
Za vek smeštena u krilo nebesko,
Svemudrošću se nadahnjujem.
I kuda zemljo i kuda nebo,
U ovo doba novo,
Svoju isposničku ljubav da zasadim?
M.J.
Коментари
Постави коментар