Danas
bih sa posebnom pažnjom izdvojila jednu od mojih najvećih miljenica i muza
umetnosti, a to je poezija.
Ona kao takva, ne samo da oplemenjuje duh, nego ga približava milosti i čestitosti koju je veoma teško pronaći u svakodnevnici.
Zadatak poezije je da kristališe našu dušu polaganim drhtajima stihova, ritmova i rima, -kleše- unutarnje nesavršenosti.
Poezija je put oslobađanja duše od stida, kapija Agapea.
Ona nam poput nevidljivog eliksira večnosti, daruje: nadu, mladost i punoću duha.
Smatram da je bez duhovnosti čovek mrtav, i da je njen ponovni povratak, poželjno udahnuti u bronhije, kako bi naša pluća postala svesna da je disanje jedna od većih blagodeti života kojim naše nosnice upravljaju, poput vesala ili kormilara .
Ljudima danas većinski nedostaje vera, a ona je lek za kojim kolektivno vapimo, lek koji je besplatan, i koji svi na nevidljivo-predivan način nosimo u sebi, a ima li lepšeg čarobnog štapića od poetske reči za to?
Zapravo za mene poezija predstavlja uvek inovativni duh večnosti sa kojim se svakodnevno, bez bojazni, susrećem.
Tajnoviti dodir ka nebesima, i u skladu sa tim vrednostima ka kojim se moja duša svakog dana, ponekad bolno, a ponekad lagano, razapinje, i pišem sopstvene stihove, stihove koji me podsećaju i prisećaju na lepotu Samoće i Horizonta u kojoj se dva sveta, ponovnog rađanja i umiraja, neprekidno stapaju...
M.J.
Ona kao takva, ne samo da oplemenjuje duh, nego ga približava milosti i čestitosti koju je veoma teško pronaći u svakodnevnici.
Zadatak poezije je da kristališe našu dušu polaganim drhtajima stihova, ritmova i rima, -kleše- unutarnje nesavršenosti.
Poezija je put oslobađanja duše od stida, kapija Agapea.
Ona nam poput nevidljivog eliksira večnosti, daruje: nadu, mladost i punoću duha.
Smatram da je bez duhovnosti čovek mrtav, i da je njen ponovni povratak, poželjno udahnuti u bronhije, kako bi naša pluća postala svesna da je disanje jedna od većih blagodeti života kojim naše nosnice upravljaju, poput vesala ili kormilara .
Ljudima danas većinski nedostaje vera, a ona je lek za kojim kolektivno vapimo, lek koji je besplatan, i koji svi na nevidljivo-predivan način nosimo u sebi, a ima li lepšeg čarobnog štapića od poetske reči za to?
Zapravo za mene poezija predstavlja uvek inovativni duh večnosti sa kojim se svakodnevno, bez bojazni, susrećem.
Tajnoviti dodir ka nebesima, i u skladu sa tim vrednostima ka kojim se moja duša svakog dana, ponekad bolno, a ponekad lagano, razapinje, i pišem sopstvene stihove, stihove koji me podsećaju i prisećaju na lepotu Samoće i Horizonta u kojoj se dva sveta, ponovnog rađanja i umiraja, neprekidno stapaju...
M.J.
Коментари
Постави коментар