U nedostatku dotoka sa samim sobom, čovek postaje slep na pojedinosti i čuda. Ko nije spreman na samoću; nije spreman na sebe, na život, na lepotu i mir, na poštovanje i odgovornost, postavljanje ličnih granica. Na sopstveno dostojanstvo, ljubav prema sebi koja je izvorište drugih. Na sjaj u oku neba, šum usamljenog lista, čudesnost belog goluba, nebo koje se olujama i vetrovima bori za svoju čistotu, na poglede starih zidina, zidove koji govore izmišljene jezike stvarajući nove hijeroglife, pejzaže, kutove, oronule ivice... Nije spreman da svakodnevno prolazi Grčkoškolskom, Ulicom Zlatne Grede, pokraj Saborne Crkve... Prisećajući se starih vremena, manira, pisaca koji su nekad, nekad, davno ovde živeli. Na poglede drugih, njihovo svakodnevno beleženje u memoriju sopstvenog duha, na njihove boje, očiju, čudnih nijansi, oblike usana, mirise, grimase, bore, pokrete, zgrčenosti, boli i patnje u liku isfrustriranom od naličja života koji traži zagrljaj. Na čisti