Tu sam

Mnogo puta,
Pokušah da stanem.
Ali mi glas njene bele duše kroz
Gospodnja krila snežnih oblaka
Reče:
- Tu sam.

Mnogo puta,
U nedrima osetih grč - izdisnuće
Duha sopstva.
Ali mi glas njene nebeske melodije, kroz ritmično prepoznatljive govore drugih
Sa oreolom zlata u njihovim rožnjačama
Reče:
- Tu sam.

Mnogo, mnogo puta!
O, koliko samo krvavih puta!
Gospode!
Ja mučno kucah na pogrešne kapije u ime ljubavi.
I duh moj, postrada tugom tmine
Živih koji su sada mrtvi.

Ali mi glas njen
Kroz svetlost (tebe) reče:
- Oživi ih!
- Oni nisu krivi!

Sadašnjost....

Tišina.
Bol probada napaćenu dušu, tvoje ruke ih grle.
Gledam kroz prozor kako Lastavice na strujnom (žičanom) štriku
Međ banderama stoje na sopstvenoj Ćupriji.
Čavrljaju o blagoslovima zrna
Hrane koje su pronašle,
Na stazama ljudskih koraka.
O besmislenim i smešnim
Cipelama (modi) koje su videle,
Njihovim čudnim tragovima,
Na zemlji, koje su ostavile,
I novim tehnikama leta,
Koje su otkrile.

Pažljivo ih slušam - zapisujem.

Odmičem se od prozora.
Sedam za pisaći sto.
Iznad mene stoji okačen o zid,
Venecijanski lutak Glorijo,
Kog sam kupila u antikvarnici.
Pričam mu:
- Imam dvadeset i šest godina.
Student sam, koji nemo lebdi
Iza karnevalskih maskota svakodnevnice.
Pišem dnevnike.
Drhtavim stiskom, krhke šake,
Ustreptalom od
Lepote ovoga sveta.
Uznemirenim i jakim potezima,
Urezujući slova u papiru,
Kao u duborezu,
Od pritiska usplahirenog sopstva
Koje svakodnevno misli:
- Ovaj svet nije pao!
- Ovaj svet nije pao!
- Ovaj svet nije pao!
- Ovaj svet je neotkriven!
- Zamisli, neotkirven!

Odlazim od Glorija.
Izlazim u dvorište.
Gledam opet u Lastavice.
Govorim im:
- Imam dvadeset i šest godina.
Svaki dan gledam gore.
Govorim tebi,
Govorim njemu,
Govorim ovom svetu:
- Tu sam.
- Vaskrsli ste me!

M. J.