Umara me ovaj svet,
U kome je teško ostati dosledan Samoći.
Volela bih da sam nevidljiva,
Neekspresivni protok istine
Ne toliko lirično čedo tvoje.
Nekud bih da odletim?
Da, kod sebe.
Gde mi sa nebesa
Padaju odgovori,
Isceljuju se moji strahovi,
Opraštaju slabosti.
Moje srce očišćenjo,
Leti osnaženo
Bez ičijih uverenja.
Čovek koji spozna sebe ne traži zakone nekud spolja.
On druguje sa životom,
On vrišti sa prkosom
Trči bos po kiši,
Sakuplja salvetice po kafićima,
Ispisuje ih stihovima
Poklanja ih vetru
Raduje se novom jutru.
M. J.
Setili ste me Vašim setnim razmišljanjem na Heseovu priču o lepotama usamljenosti i samotnom svetu zvezda .... o njihovom hladnom, ne baš prijatnom svetu tišine, ali koji je tako lekovit za ćovekovu dušu ... Mislim da nam svima nedostaje upravo taj neophodni mir osamljenosti u svetu šarenih laža i buke ... buke oko ničega .... Lepo razmišljate ... sa dosta umetničkog senzibiliteta ...
ОдговориИзбришиHvala Vam, puno... Vaš komentar je čista umetnost... 😊🍀
ИзбришиHvala Vama, od srca ... prejaka je to lepota za moje setno sanjarenje .... Pošto smo se već sreli, mogao sam da vidim Vaš duh vedrine(koji ume i da lepo peva) kao mnogo konkretniji vid umetnosti, umetnosti postojanja ... Ja sam samo reč ... koja se rastače u tišini vremenskog beskraja ...
ИзбришиPa to je sjajno ako je tako! 😊🍃 Hvala Vam puno.
Избриши