Jutro.
Voda je nepomična.
Nijedan pomak je nije uzburkao. Interesuje te refleksija,
stara vodilja beznadežnosti.
Momenat prigodnog stanja koje si upravo napravio spontano. Nešto te vuče
ka toj strani.
Vibracija zemljišta,
kiseonika, neba...Tvojih misli. Sve je bilo savršeno skladno, kao da je mir
oduvek sahranjen u tišini. Odraz kroz mali prevrnuti svod u vinskoj čaši.
Sve okrenuto naglavačke - umanjeno - slika stvarnosti je sažimanje vremena i prostora
u stvarnosti koju držiš.
Hm, sada bi mogao da se osećaš poput vrsnog degustatora
u nekoj grofoviji, tvoja čaša je ostatak vinarije iz Karlovaca, mada, u njoj je
samo voda, a ti, ne praviš kružnice pokretima šake kako bi je uzburkao poput
mora u sličnom zasvođenom obliku.
Kao i čaša - misliš se - more obitava, ali u
zemljanoj kori, jačoj potpori.
Samo ti znaš da tvojom čašom upravljaš ti, i da
ona ima prostor, ravnu i otvorenu gornju površinu, bez neba, oblikovanu
ivicama, o koje bi trebalo pažljivo i sa puno ljubavi da prislanjaš usne.
Ko li
upravlja morskom vodom, tim prostorom, oblim do kraja, tim krugom?
Ili je i to još jedno otvoreno mesto, ako nebu damo mogućnost da slobodno diše?
Ne interesuje te, jedino što ti je sada važno jeste
refleksija. Kojim je čudom - i bez njega - sve stalo, tako malo, panorama
minijatura u savršenom vodenom delu. Čaša je do pola puna, u stvari malo više, i
kroz nju vidiš sve naglavačke. Ostaci stvarnosti, ili "ti" delovi nje. Seti se,
po sličnom principu je i nastala kamera opskura. Jedino stvarnost naglavačke
daje pravu pozadinu za priču. Odlaziš po svoj foto-aparat i beležiš trenutak.
Marijana Jakobac
Коментари
Постави коментар