SADA-TREN
Vrtoglavost vremena u kojem živimo. Koraci iz bata, pretvoreni su u galop. Brzina preseca instrumente. Trzaju ih poslednji vapaji marioneta. Njih je takođe neko sa mukom i velikim strpljenjem pravio. Materijalnost kad-tad mora otići u otpad. Postoji problem, milenijumima se vuče, zove se: Višak. Laseraste linije koje smatramo veličanstvenošču kosmosa, prekraćuju vreme. Opčinjeni letom, zamah krila nas podseća da smo mogli biti nešto veće, negde više, nečemu bliže. Otelotvorenje neba. Postoji pritajeni strah, žudnja za tajnom pod velom intrigantnosti. Suviše znamo da bismo se odmorili. Grašci znoja nam nevidljivo kaplju sa brazdi. Neravnine, nabori, umorna čela. Želimo brzinu koja će prevaliti sve vodene površine u kojima so čini ravnotežu. Jedno more? Jedna zemlja? Šta se krije u međuprostoru tih ramena, šta to tako mučno nosimo? Gorenica vojnika, kao probodeni mač, sada lebdi. Ne znaju kuda koračaju, ti poslati ljudi bez svoje volje, nešto ih žiga na nedokučivom mestu, tamo gde reči prestaju. Svaki dan je potraga za snagom podizanja leđa od postelje. Leđa na kojima su zgrčenosti izgradila svoje stalno boravište -imperiju svakog čoveka- tako su umorna. Opraštanja od stvari koje nisu ti. Tiha melodija, veća od tihosti u kojoj je i nastala. Kadar lepote...Potrebno je tako malo. Posmatranje govori šaputavo.
Prstohvat zrna čini pesak. Prvi korak je jednom morao biti učinjen za početak hodanja...Vrati svoja preostala sećanja, priseti se, izazak sunca je čist dar. Taj momenat, ne može se ponoviti, i nije pronađen tako nečujno,
-nečujnije od plesa šaputavih vila- ni na jednoj korici, ni na jednoj karti neba i zemlje.
M.J.
Bobby Fisher 1967, Philip Halsman
Коментари
Постави коментар