Gde si Bože? U ovim kasnim satima da me pogledaš, dok sama sedim u tmini, na staroj hoklici, ispred slike Poljubac od Gustava Klimta i tražim Svetlost. Pokaži mi put, sada kad ga nemam, dok izgubljeno lutam u vrtlogu svojih misli, bez igde ikog. Svakog jutra slušam Vivaldija, i cvrkut ptica, i poželim da sam ptica, da bih mogla da dotaknem tvoje nebo. U traganju za slobodom, i bežanju od mediokriteta, u ratu sa autoritetom, čovek izgubi sebe, a želeo je da osvoji slobodu, u borbi s ovim svetom, da trči od njega daleko, kao lep beli konj na poljani. Da živi na distanci, kao Šopenhauer. I pita se zašto je toliko slušao svoje srce, i verovao drugima? Zašto nije ostao sa njima samo na dobar dan? Kao monah, koji ne želi da mu drugi ukradu svet, i svaki dan u molitvi susreće Tvorca, odlučio je da se povuče od sveta. Sve te granice, i ideologije, uloge u koje nas stavljaju, gde su? Ja ih ne vidim, jer gledam kroz tvoju suštinu. Kada bi mogla da budem list, koji srećno putuje ...