Arijana

Devojka po imenu Florjan Dramska pesma Lica: Florjan i hor Pun je mesec, devojka po imenu Florjan izlazi na scenu umotana u zvezde sa cvetom u kosi Hor već uveliko stoji na sceni sa druge strane, u sredini je mesec. Devojka po imenu Florjan reče: - Kada sa sobom ostanem nebo postaje plavlje Hor: - A dani? Florjan: - A dani živi izleti mašte u purpurnim tokovima Moje svesti Florjan tužno uzvikne: - Teško je! Hor dramatično vikne: - Veoma je teško! Florjan tužno uzvikne: - Teško je! - Objasniti svetu ovome Spoznat svet pre rođenja Život moj je davno ostvareni san Hor je iznenađeno upita: - A nebo? Florjan odgovara: - A nebo granica sa koje svakodnevno silazim na zemlju Hor uplašeno uzvikne: - Teško je! Devojka po imenu Florjan dramatično vikne: - Veoma je teško! Hor uplašeno uzvikne: - Teško je! Florjan: - Objasniti svetu ovome ostvareni duh pre rođenja Hor je zabrinuto upita: - I već viđen raj? Devojka po imenu Florjan smireno izgovori: - I već viđen raj koji je ponovo Potrebno spustiti

  Fotografija: bebamur.com   Mi smo senke. Stari obirisi prošlih nadanja. Pepeo, blatnica, glineni artefakt. Prah iz predistorije koji je uskočio u istoriju dijahronijski; i sve što nosimo sa sobom sada, nosimo za buduća pokolenja. Mi smo deca sa željom devičaknske čistote koju smo nekad nosili. Mi smo sklupčana i preplašena počela koja vape za majčinim krilom i čašom toplog mleka. Mi smo nesvesni delanja svog sopstva. Ne želimo da padnemo!   Živimo za budućnost, kao da nam futurizam nije obistinio sadašnji trenutak. Mi sada mislimo onime što se dogodilo i što bi se moglo dogoditi. Mi smo trenutak... Mali tren, obris, momenat, koji se događa postpuno. Mi smo sada, koje je večno. Mi imamo oči da bismo gradili poglede, da bismo gledali poglede, i gradili svoje boje. Međutim, postoji tren, nalik dozivanju vila iz sazvežđa. Kada sklopimo kapke, tada sve, sada, postaje nalik na san, na vreme koje se može smestiti u sekundu. Naš unutrašnji let je nalik golubici , dobijamo krila.   Marijana