PRVI LET
Sunce je progovorilo šaputavo, osvetlilo komoru mraka i dalo biser Vermerovoj devojci. Vreme je prevalilo telo, i to iznad tela, izraslo je u večnost duguljastih puteva.
Ako vidimo predele okom starih majstora, morali smo osetiti Ikarov pad.
More njiše naš san što plevimo u izrastanje ruža ili puštamo da tone.
Tiha putanja nekad ne da mira, u njoj čujemo glas sopstva:
Da li se vratiti biću snova koje je oduvek tu?
Strane sveta nose istrošene i ponovo rođene procese. Postoji li kraj iza kraja? Toliko toga želimo da u željama često nestanemo.
Pusti sve svoje boje, neka teku, neka plešu, jer sigurno si jedna od njih, znam da jesi.
Znam da plačeš i smeješ se, to je toliko prirodno.
Suze čiste naša korita suštine unutar kapaka.
Koliko smo toga porešili, kada se plašimo te čistine koja je oduvek tu.
Nije odgovornost vrčonoša Heba, niti požuda koja će ti pružiti ruke kada osetiš prve muke pri topljenju krila...
Ikar leteše visoko visoko i osetiše prostranstva dubina.
More gaji svoje vrtloge nove i stare, iz kojih je rođen i prvi let.
M.J.
Коментари
Постави коментар