(Od mene napisano s ljubavlju njoj)
Posvećeno prelepoj Marchesi, koja me inspiriše stvaralaštvom u tmurnim danima.
Zbog njenih očiju se usuđujem da ostajem romantična i iluzorna.
I da oživim one dane u kojima me nikada nije ni bilo.
A zamišljam stvarnije i uverljivije no ikad,
da je bolje tako, tako kao nekad.
I kada god poželim da me nema na ovoj zemlji, ja zgrabim njene oči,vukući ih svuda sa sobom.
I te njene oči, čuvaju moj kutak bezimeni i tužan.
Samo tamo, ja mogu da osvetlim onu moju čudnu stranu bez stida,
koja me tera da se bezgranično predajem drugom.
*****
Da si preljubnica,
Ukrašena i lepša od kosa onih vodenih, snežnih
Što silovito padaju niz stenovitu padinu.
Da si zanemelost i pejzaž što mami za šankom
Svakog stranca zagrljenog čašom
Ništa se ne bi promenilo.
Jer i da pokušam bar malo otvoriti po koji list
Ispod tvoje prelepe satenske haljine,
U duši ću tada shvatiti da
Više neću biti čist
Postaću rob
Postaću kupljen.
A možda je bolje da si model,
Materijal i inspiracija umetnosti.
A možda je bolje da si kap svačija,
Prelivena iz čaše.
Da si portret,
Fotografija, u kojoj bismo svi tako požudno zarili prste,
Posmatrajući tvoju nagotu.
Možda je mudrije biti materijal umetnosti, nego sam umetnik.
I biti izazov pred kojim svi klecaju i grizu raskrvavljene usne.
Ti znaš da stvaraš,
A da ne učiniš ništa!
I ne smem te dotaknuti ispod te odeće,
I ne smem ti dirati nakit raskoši,
I ne smem prstom preći ispod oka tvog,
Niti povući liniju pomodrelih lukova.
Sve što smem je da ti gledam figuru.
Deo po deo...
Prvo celinu.
A onda stopala, listove, kolena, bedra,
Kukove, ruke, struk,
Ramena i nedra.
I na kraju, lice tvoje
Oči tvoje.
Ogromne, zelene, beskrajne
Čiji ponor, ambis, veličaju modričaste linije
Poluodgriženih koštica.
U kosu bih ti zario nokte,
Zbog gustine i razbarušenosti
Njenog mekog
Iskrzanog žbunja
Od zrnevlja i paučine.
Sva si vitičasta, tanka, paučinasta, gospodstvena.
I dama si!
Dama bez ženstvenosti u milosti.
Tvoja ženstvenost je oštra, gruba, divlja,
Neukrotivo opasna!
A upravo te takvu i volim.
Ti ne pripadaš svetu.
Pred tobom neće klecati svetski muški rod,
Niti će ti pesme pevati velmožasti rasipači.
Ne, ti nisi predmet dosade.
Ti si stara.
Tvoje oči mi govore, tako strašno i grozničavo,
Da znaju sve.
I tako zrelo iskaču iz tvoje koščate vreline!
Ta tvoja koža bela poput kreča,
Ta tvoje čistota greha,
I taj tvoj greh pred kojim je spremno
Svako lako srce
Da pada i žali naivno
Za vremenom u kome ga nije ni bilo.
I ta tvoja težina nad kojom bi ustreptala
Svaka mlađana sentimentalnost što stvara,
A još uvek ne zna zašto.
Sve je na početku zrelosti,
U kojoj ne može nijedan muškarac da ti doraste.
U poredjenju sa tobom,
Mi smo svi,
Toliko ,toliko mali!
A ti...
I dalje stojiš uspravna, uzvišena,
Špicasta i oštra,
I ne znaš koliko bi šake nečije rado koračale po linijama,
Ispod očiju tvojih.
Koliku si težinu nosila u sebi?
Zašto si, zašto tolika?
Šta je to, što se kod tebe
Treba hvatati i tražiti
Slikama, delima, poezijom,
Mukom, tamom i lepotom?
Nedorečeno si...
Nedorečeno si najlepša žena na svetu.
A ja te upravo takvu i volim.
I kao da u očima tvojim, pronalazim svoj pečat i lik.
Neverovatno je koliko si žena!
Žena koju mogu samo negovati i
Dozivati prelepim imenom u mojoj polutmini:
Marchesa, Marchesa, Marchesa,
Marchesa Luisa Casati!
M.J. (Inspirisano njenim fotografijama)
Коментари
Постави коментар